Humor mu je zaštitni znak, ali iza njega stoje emocije koje publika prepoznaje više od 20 godina. Enis Bešlagić govori o popularnosti, prijateljstvu, odrastanju i snovima koji su ga doveli do jedne od najvećih svjetskih pozornica. Na splitskom Žnjanu, uz more koje ga, kako kaže, definira, našoj Anamariji Alebić ispričao je životne anegdote.
Glumac Enis Bešlagić nakon više od dva desetljeća karijere i dalje najviše cijeni – emociju. Prisjeća se kultne uloge Šemse iz domaće serije ''Naša mala klinika'', koja ga i danas prati u svakodnevici.
''Jako je lijepo kad budiš emocije kod ljudi. Ja sam to snimao prije 20 godina. Sad sam bio s konobarom tu kad smo sjedili. On kaže: ‘Ja svakome kome donesem kafu i vodu, kažem – evo vodice.’ Tako da oni fanovi Šemse to prepoznaju, ali zaista je ta uloga donijela mnogo popularnosti, lijepih nekih emocija'', kaže Enis.
Publika ga često oslovljava po likovima koje igra.
''Pa ima svega, obično tko što gleda. Ako je gledao neku drugu seriju, onda on mene tako zove. Ja moram biti spreman da odmah po situaciji znam što je on gledao. Jer on meni dođe i kaže: ‘A neka si mu rekao za onu…’, nemam pojma kome sam rekao, šta sam rekao. Tako da ima i Enise i Šemso. Ja sam želio da ta uloga bude primijećena, da bude voljena. Ona se desila. Šemso, inače, u prijevodu tog imena znači sunce. Tako da, apsolutno, volim i to ime i ono koje je moje, a Enis u prijevodu znači drug, prijatelj. To mi sve odgovara za sad'', objašnjava.
Razgovor smo vodili na splitskom Žnjanu, uz more s kojim se poistovjećuje.
''Volim biti na otoku Korčuli. Tamo sam svoje sidro bacio, na jednoj prekrasnoj lokaciji još prije dosta godina. Imao sam priliku da se dugo družim s tamošnjim lokalnim ljudima i onda sam se družio i s pokojnim Oliverom Dragojevićem, danas s Gibonnijem koji mi je susjed, prijatelj, dugogodišnji, tako se porodično družimo. I onda kupiš te priče od nekih umjetnika koji na poseban način doživljavaju to more i toliko su, kako bih rekao, ljubavi kroz svoje pjesme izrekli o moru'', priča popularni glumac, pa dodaje:
''Danas kao neki mali čovjek koji gleda to sve moram priznati da se najviše pronalazim u nekoj maloj barci. Imam onu malu Jugoplastiku, pet i pol metara, mali onaj pet konja motorić, razumiješ, i onda na lignje izaći. Za mene je to nešto najljepše – biti ribar na moru.''
More je za njega od djetinjstva povezano s posebnim iščekivanjem:
''Mi smo se radovali moru, ne ide se svake godine na more, to je kao svjetsko prvenstvo, ako se kvalificiraš. Nikada se ne zna koliko ćeš ostati jer mi smo na moru koliko otac ima para. Kada se pare potroše, ide se kući. Samo navečer saopće – sutra idemo kući i mi se moramo kupiti. Pa sjećam se kad iza krivine izlaziš pa ćeš prvi put ugledati more. Ja i brat smo se uvijek takmičili tko je prvi vidio more. Tako da ta, valjda, emocija i želja je u stvari da i dan-danas gledam da što više vremena provedem uz more.''
Danas je, ipak, njegov odlazak na plažu nešto drugačiji. Ne može proći neopaženo.
''Ja ne pamtim kad sam se okupao na nekoj javnoj plaži. To je za mene nemoguće. Jer netko stalno prilazi pa kaže: ‘De bogati, nek se uslikaju djeca’, onda se ja oblačim, pa se onda uslikam, pa se skinem, a ide drugi: ‘Daj, molim te, moja djeca hoće’, onda ja se opet oblačim, pa se skinem. Meni roditelji pošalju djecu i ja se s njima igram i onda mene na tim javnim plažama možeš vidjeti na nekim pedalinama, na nekim bananama s djecom, ja sam njima dio morskog sadržaja'', govori uz smijeh.
Pogledaji ovo
Iza šale stoji ozbiljna spoznaja koliko ga ljudi doživljavaju kroz uloge:
''Izađem tako, nekad nikakav, onda mi čovjek kaže: ‘Što si se, bolan, ti namrgodio…’ Shvatiš u stvari da oni hoće od tebe da ti budeš uvijek njima onakav kakav te je vidio na televiziji. Kakva je ta emocija. Onda tako kad izađem, gledam da sam s ljudima, da se zezam, da je neka šala, jer oni to hoće.''
Humor je njegov zaštitni znak, a korijeni sežu još u školske klupe.
''Ja sam, recimo, bio takav kao dijete u školi s prijateljima. Uvijek sam se volio šaliti. Znao sam u osnovnoj i srednjoj školi okupiti sve u krug. Oni bi stali gore na stepenice, onda oni stanu okolo, ja njima dolje glumim, plešem… Kada je neki kontrolni, oni mene zovu i kažu: ‘Daj nam pomozi, bogati, da mi prepišemo’. Onda ja smislim, recimo, neki tekst, i kažem: ‘Direktor škole me je poslao da ja ovo pročitam na času.’ I ja uđem kad je njima čas matematike i kažem: ‘Direktor škole je rekao da se djeca moraju ponašati ovako…’ I sad ona nastavnica mene sluša, ovi vamo prepisuju, ja izmislim cijeli tekst, onda me zovu da kažu kako sam to mogao uraditi'', prisjeća se.
A šalu nosi i iz kuće u kojoj je, kaže, uvijek bilo smijeha. Njegov talent je prva prepoznala majka.
''Ja sam to smatrao kao nešto usput, a ona je rekla: ‘Ajde ti upiši Akademiju pa da to bude tvoj poziv.’ I kad sam tako došao, nisam ni sanjao da ću s glumačke strane biti nekome sutra uzor.''
Sada je pred njim povijesni trenutak, vrhunac karijere. Nastup u legendarnom Sydney Opera Houseu.
''Opera House Sydney je simbol umjetnosti. Tu su mnoga svjetska imena imala svoje predstave, koncerte i po prvi put u povijesti će netko s ovih naših prostora, od glumaca, imati predstavu u velikoj koncertnoj dvorani Opera Housea u Sydneyu. I ovo je moj poziv svim ljudima u Sydneyu i u Australiji da dođu, da taj trenutak bude zajednička emocija koju ćemo tamo podijeliti.''
Pogledaji ovo
Najveća potpora u najtežim trenucima bila mu je obitelj, a najveće bogatstvo – prijatelji.
''Ono što ja kažem djeci je da je jako bitno da ostanu dobri ljudi, da su široki. Privatno mogu ovo, ono, ali ja hoću da imaju jednu širinu prema ljudima, da u ljudima gledaju samo dobro. Ja sam s prijateljima sve napravio jer meni su prijatelji bili podrška i u teškim trenucima – imaš neke prijatelje kad se trebaš izjadati, ispričati. To su ljudi koji ti kažu: ‘Ajde, moj, skini se, imam ja, bolan.’ A kad ti nemaš, imam ja, bolan. Imat ćemo, imamo za osnovno, imamo da danas jedemo i pijemo.''
Nikad, kaže, nije skrivao kad je bio bez novca:
''Ja se nikad nisam libio reći, kad izlazim s prijateljima i kad sam bio student, a i poslije kad sam imao svoje neke krize… Ja kažem drugarima: ‘Ja bih izašao, brate, ali nemam para.’ Kaže: ‘Kako?’ Pa kažem: ‘Pa neću ništa, pa neću da ja sad ne mogu platiti, nemam para, ostat ću u kući. Znači ti plati, ili nećemo nikako.’ Nikad nisam krio to, jer ne kradem ja okolo pa da sad hoću ukrasti da bih ja počastio, da bi me mangupom zvali. Mogu biti iskren. S njima je to iskreno prijateljstvo.''
Upravo zato vjeruje da će za njim najviše ostati – ljudi:
''Zaista se trebaju gajiti prijatelji. Sutra da me ne bude, iza mene će ostati desetine mojih prijatelja koji će biti kao zamjenski staratelji mojoj djeci. Koji će se o njima brinuti, nazvati, reći: ‘Nemojte to raditi’ ili ‘Ako vam treba, obratite se meni’. Mislim da je to najveće bogatstvo koje možemo ostaviti svojoj djeci'', zaključio je Enis Bešlagić.
IN magazin gledajte od ponedjeljka do petka u 17:30 na Novoj TV, a propuštene emisije pogledajte besplatno na novaplus.hr.
