Nakon koncerta u Pittsburghu krećemo odmah ujutro za Cleveland.
Pogledaj i ovo
Prozujite s nama kroz sve showbizz vijesti dana – Lajkajte Showbuzz!
Isti dan je koncert, a po putu počinje zimsko vrijeme. Kontinentalno, hladno, snježno - sve ono što mi nismo navikli.
Istina… lani smo to doživili prvi put otkad pamtim u svom rodnom kraju, Dalmaciji.
Obzirom na zadatke koji nas čekaju, ne veselimo se zimskim radostima, ali gledamo zavidno…da smo sad neghei na odmoru…valjali bi se kao mala djeca.
Cleveland nad dočekuje u snijegu, vani je -10. A opet…treba poći vani nešto pojest. Gledamo oko sebe, nigdje nikakvog dućana, trgovačkog centra. Ljubazni gospodin iz ljekarne u koju smo svratili po sirup za kašalj nam govori da nije ni čudo da ne vidimo trgovačke centre, oni su pod zemljom. Informacija zvuči sasvim logično. Odlazimo u centar i razgledavamo, sve je bolje nego da smo u sobi u hotelu. Nije dobro da se letargija, tromost uvuče u nas, treba biti živ na pozornici.
U centru bar možeš šetat, toplo je i nađe se koji komad robe, suvenir, a treba i jesti. Sve je puno restorana brzog tipa teriyaki piletina, hamburgeri, opet 'nigdje ništa žlicom', kad ono 'Sussy soup juha' - Jupiiii!
Idemo pojest juhu, to je ono šta nam najviše nedostaje. Tu smo se preporodili. Velik izbor gustih, krepkih juha, njam njam. Najeli smo se toga i svi otišli sretni. Kad je kasnije došla večera u backstage ( chicken nouggets, pomfrit…) nitko se nije za tim ni okrenuo. Bolje je nekad biti gladan nego se trpati smećem.
Tonske probe prolaze jako nervozno. Glavni tonac, Amerikanac je jako nervozan, arogantan, a i ne zna šta bi s nama. Nitko mu ne smije ništa reći jer je zaštićen kao medvjed sindikalnim pravima. Razumijemo mi potrebu da se radnici zaštite, ali ovo je otišlo u drugu krajnost. Svi su spori, lijeni, teško je završiti tonsku probu, a već sam ranije pisao o njihovim zagarantiranim pauzama. Uvjeti na pozornici su pravo razočarenje. Imamo samo 2 monitora za klapu i to jako loša, tamburaški sastav nema svoj monitor. Oni ne čuju klavir, klapu jer nemaju monitor, mi ne čujemo njih u monitore nego preko pozornice, klavirist ne čuje njih u monitor već samo preko cijele pozornice… bit će jako teško.
Lako za prvi dio koncerta u kojem pjevamo accapela i izvorne napjeve. To možemo i bez monitora i bez zvučnika ako treba. Vokalno smo potentni dovoljno i u formi. Ali ovo ostalo… nema nego stisnuti zube i pomoć se dugogodišnjim iskustvom, prekaljenošću.
>> Klapa Cambi oduševila i Pittsburg
Na početku koncerta iznenađenje. Došla nas je pozdraviti i predstaviti američkoj publici Tajči. Legendarna Tajči. Nije joj bilo teško voziti 4 sata od mjesta gdje živi do Clevelanda. Iako Zagorka, rekla je da ju zanima ono šta radimo. Toplim riječima predstavila je naš rad američkoj publici, spomenila da se stari jezik, kojim se više praktički i ne govori čuva kroz klapske pisme. Jako koncizno i vedro uputila nas je u koncert. Dalje je bilo sve na nama. Ostatak koncerta ista priča. Nema popusta, nema šarmiranja, samo pjesmom se može kupiti publika. Na kraju koncerta, kad nam je ponestalo dogovorenih pjesama za bis - improvizirali smo. Tonka – Rajka Dujmića u obradi našeg maestra Vinka Didovića. Pjesma s kojom smo lani osvojili Grand prix na festivalu 'Večeri dalmatinske pisme' u Kaštelima. Tom pjesmom za kraj, osvojili smo i publiku do kraja.
Nakon koncerta, više nego nakon prethodnih koncerata bilo je susreta s ljudima. Neki od njih posjetili su Dalmaciju turistički, susreli su se s klapskom pismom kao dijelom turističke ponude. Taj zvuk privukao ih je da dođu koncert. Podijelili su svoje zadovoljstvo s onim što su čuli od nas. Nadam se da će opet doći na koncert…kada iza nas dođu i druge klape. To i jest naš zadatak – pripremiti put.
Pozdravljaju vas:
Ed, John, Jack, Al, Peter, Jervoye, Andrew i Dean , klavirist: Anthony i maestro Vincent.
DNEVNIK.hr pratite putem iPhone/iPad | Android | Twitter | Facebook
